Širom sveta,   mnoge braniteljke ljudskih prava doživljavaju traumatična iskustva tokom rada. Mnoge se bore sa ožiljcima od nasilja, mučenja, prebijanja i drugih povreda, i taj stres i patnju podnose u tišini. Da bi nastavile sa njihovim dragocenim političkim radom one moraju da se staraju o sopstvenim emocijama.    

Uvod
Životi mnogih aktivistkinja su haotični i najčešće stresni. Zbog prirode poslova kojima se bave, mnoge aktivistkinje se u podnebljima u kojima rade suočavaju sa teškim problemima, poput traumatičnih iskustava. Kako se aktivistkinje nose sa tim bolnim temama? Kako da ih mi razumemo, da bismo koleginicama obezbedile psiho-socijalnu podršku?
Ovaj tekst se bavi nekim od ključnih tema vezanih za emocionalno i duševno zdravlje aktivistkinja.

Patrijarhat i konstruisanje emocija
Emocije su konstrukcija. Drugim rečima, ljudska osećanja nisu determinisana biologijom. Osećanja se konstruišu iz raznih razloga i društvenih konteksta, najviše kroz rod, rasu, nacionalnu istoriju, porodičnu istoriju. Društvene grupe poput lezbejki, gejeva i transseksualnih osoba, kao i osobe sa invaliditetom, izložene su društvenoj mržnji i diskriminaciji koja utiče na njihov emocionalni razvoj.
Budući da se emocije konstruišu, one se mogu i dekonstruisati. Ljudska bića mogu naučiti kako da prepoznaju sopstvene emocije i da se menjaju tako da počnu da razmišljaju i osećaju drugačije nego što to inače čine. To je od ključnog značaja kako bi bile/i sposobne/i da, sa jedne strane, kontrolišu emocije, a sa druge da donose racionalne odluke.
Emocije se konstruišu od rođenja pa na dalje, osećamo ih na određeni način. To znači da telo pamti sve što se osobi dešava, i ti događaji postaju komponente emotivnog ponašanja u odraslom životu. To takođe znači da lično jeste političko, kako su feminističke aktivistkinje i teoretičarke davno zaključile.  
Zato što sve vrste društvenih pritisaka, diskriminacija i druge porodične i društvene promene utiču na naše emotivne obrasce. Na primer, način na koji se osoba tretira i uči odnose u porodici utiče na emocije tokom odraslog života. To takođe znači da će osoba koja je zlostavljana u detinjstvu ili kasnije razviti drugačije mehanizme preživljavanja.    
Poput toga, kulture se različito prenose tokom socijalizacije, što takođe oblikuje emocije. Na primer Holokaust – kao integralni deo Jevrejske istorije utiče na stvaranje različitih mehanizama preživljavanja kasnijih generacija. Istorija Roma bez države takođe oblikuje određeni komplet emocionalnih mehanizama preživljavanja, kao što istorija ropstva crnih afričkih naroda utiče na ljude sa svih kontinenata.   
Ipak, patrijarhalni sistem je institucionalizovan i najdominantniji u konstrukciji emocija. U ovom sistemu se žene i muškarci od rođenja socijalizuju tako da se različito ponašaju, da različito osećaju. Rod je ključan aspekt ovog procesa. Žene i muškarci različito osećaju i doživljavaju društvenu hijerarhiju. Patrijarhalni sistem od žena očekuje da budu žrtve. Klasičan primer osećanja pripisanih jednom rodu su krivica, strah, stid, poniženje i bespomoćnost. To su tipične emocije žrtava i od žena se očekuje da ih osećaju više od muškaraca. Postoje i emocije koje se tipično pripisuju muškarcima – bes, agresivnost, osveta i superiornost.  
Priča o ratu u bivšoj Jugoslaviji ilustruje ovu priču. Rat je počeo tako što su mediji, naročito televizija, neprestano emitovali govor mržnje. Mržnja je morala da se stvara kako bi se pretvorila u rat i ubistva. Stvaranje mržnje putem medija je razvilo različite emocije u skladu sa rodovima. Nacionalno orijentisani muškarci su, uopšteno govoreći, osećali bes, bili su agresivni i željni osvete. Žene su bile sve više uplašene, osećale su strah i bespomoćnost. Osobe dva roda, iz iste porodice, bi gledale iste TV snimke i razvijale različite emocije. Lično je opet političko.  

Feministička etika brige
Konstruisanje emocija je osnovni princip emocionalne pismenosti, to je termin koji podrazumeva znanje da prepoznamo sopstvene emocije i da odvojimo osećanja od rasuđivanja i donošenja odluka..[2] Ovaj princip može pomoći braniteljkama ljudskih prava da razumeju i promene svoja osećanja. Aktivistkinje koje odluče da se brinu o sebi mogu preuzeti kontrolu nad sopstvenim zdravljem, sagorevanjem, životnim odlukama. Suočene sa zahtevnim poslom, one mogu odlučiti da se brinu o svom duševnom zdravlju, što će ih osnažiti.  
Emocionalna pismenost se zasniva na uslovu da svaka osoba preuzme odgovornost za sopstvena osećanja. Šta to znači? Sa jedne strane, društvo i kulturne norme, kao i naša lična prošlost nas oblikuju. To znači da do određenog doba nismo odgovorne za naš emocionalni razvoj. Ali sada, kada smo odrasle osobe i imamo slobodnu volju, možemo preuzeti odgovornost za naš emotivni život, kako god da je oblikovan, samo na taj način se možemo menjati i razvijati naše emocije.  
Važno je to uzeti u obzir imajući u vidu da mnoge od nas žive sa emocijama sa kojima nismo zadovoljne. Takođe, emocionalna pismenost kaže da negativne emocije često uzrokuju bolesti/promene na telu. Zbog toga feministička etika brige ima osnovno pravilo: Žene podjednako treba da se brinu o sebi i o drugima. To znači da ne treba da brinemo za druge više nego za sebe. To takođe znači da, kad god je to moguće, žene treba da stave sebe na prvo mesto. To nije svojstveno patrijarhalnoj ulozi žene, zbog toga je feminističko pravilo i nije lako. Patrijarhalni sistem od žena zahteva da zanemare sebe, u protivnom će biti prozvane „sebičnim“ i „pohlepnim“.  
Aktivistkinje naročito treba da se staraju o aktivističkoj krivici, koja nastaje od osećaja da pravda nije zadovoljena ili da smo povećale patnju Drugih, da ljudska prava Drugih nisu dovoljna – zbog čega se osećamo krivim.
Uvek je važno da se podsećamo da sve što radimo kao braniteljke ljudskih prava radimo najbolje što možemo. Ne možemo učiniti više od sopstvenih kapaciteta. Zato se moramo brinuti o sebi: da prihvatimo da radimo ograničen, ali značajan i neverovatan posao, da prihvatimo naša ograničena, ali neverovatna i prelepa tela. To znači raditi po principima feminističke etike brige.